KO­LA­ŠIN – Grad na Ta­ri je po pr­vi put u svo­joj isto­ri­ji u su­ret no­vo­go­di­šnjim i bo­žić­nim pra­zni­ci­ma do­bio „No­vo­go­di­šnji Ba­zar“. Bio je to svo­je­vr­stan po­klon gra­du od Ja­smi­ne Sa­li­ho­vić švaj­car­ki­nje bo­san­skog pori­je­kla ko­ja je od­lu­či­la da svoj ži­vot ili bar dio nje­ga pro­ve­de u Ko­la­ši­nu. Ona je osni­va­ča fir­me „Swiss R Mon­te­ne­gro - with lo­ve for Ko­la­šin“, a za nju  švaj­car­ski no­vi­na­ri ka­žu da je   „me­na­džer­ka naj­ve­ćeg vir­tu­el­nog ho­te­la” u toj ze­mlji.
Ova tri­de­set­še­sto­go­di­šnja uspje­šna po­slov­na že­na, ko­ja je, kako kaže u razgovoru za „Dan”, još od stu­den­skih da­na po­če­la svoj bi­znis na po­lju ne­kret­ni­na za ma­li grad na sje­ve­ru Cr­ne Go­re je ču­la od da­di­lje svo­je dje­ce Kolašinke Bi­lja­ne Bu­la­to­vić. Oku­pi­ra­na po­slom i tro­je dje­ce, ćer­kom i si­no­vi­ma bli­zan­ci­ma, ka­že da je u slo­bod­ne vri­je­me slu­ša­la Bi­lju dok je pri­ča­la o svom rod­nom gra­du. Pri­če o Ko­la­ši­nu, B­je­la­si­ci, Bi­o­grad­skoj Go­ri, lje­po­ta­ma ne­tak­nu­te pri­ro­de na domak mo­ra Ja­smi­nu su za­in­te­re­so­va­le do te mje­re da je od­lu­či­la da vi­di sve to svo­jim oči­ma. Ta­ko je sa su­pru­gom i dje­com sti­gla u Cr­nu Go­ru u Ko­la­šin.
Ka­že da se u Ko­la­šin za­lju­bi­la na pr­vi po­gled, da ov­dje pla­ni­ra po­slov­ne pro­jek­te, ali i da nje­no tro­je dje­ce u va­ro­ši ostva­re ve­zu s pri­ro­dom i stek­nu zdra­vu ba­zu za ži­vot. Is­ti­če da je biznis dobro razradila i da joj sa­da po­sao do­zvo­lja­va i vi­še­mje­seč­no od­su­stvo.
- Ko­la­šin je di­van grad, ko­ji me odu­še­vio lje­po­tom pri­ro­de, ho­te­li­ma, do­brom hra­nom, sr­dač­no­šću lju­di. Cr­na Go­ra je div­na. Ne zna­te ko­li­ko je vri­jed­no to što se za dva sa­ta mo­že sa pla­ni­ne na mo­re. Mo­ja po­ro­di­ca te po­god­no­sti že­li da is­ko­ri­sti i da uži­va­mo, ali i da ra­di­mo – is­ti­če Ja­smi­na i na­gla­ša­va da je kao uspje­šna po­slov­na že­na po­sje­ti­la vi­še od 85 ze­ma­lja svi­je­ta , ali da joj se Cr­na Go­ra po­seb­no svi­đa.
Ja­smi­ni­na pri­ča da će nje­na  po­ro­di­ca ži­vje­ti u iz­najm­lje­noj ku­ći u Smaj­la­gi­ća Po­lju, dok ne sa­gra­di svo­ju. Is­ti­če da se tre­ba na­da­ti i uži­va­ti u ma­lim stva­ri­ma.  Iako je na­vi­kla na vi­sok stan­dard, ma­lo šta za­mje­ra Ko­la­ši­nu. 
- Od ka­da sam do­šla ov­dje imam mno­go vi­še vre­me­na da se po­sve­tim svo­joj de­ci, a isto­vre­me­no da gra­dim bu­duć­nost za svo­ju kom­pa­ni­ju. Ipak ja ni­sam na­pu­sti­la Švaj­car­sku, ta­mo je moj dom, i ne mi­slim da ži­vim u Ko­la­ši­nu stal­no, moj je plan da ži­vim ov­dje osam mje­se­ci i to če­ti­ri mje­se­ca na ju­gu, a če­ti­ri na sje­ve­ru i opet če­ti­ri ću bi­ti u Švaj­car­skoj- ka­že Ja­smi­na, a na na­še pi­ta­nje ka­ko se ukla­pa u sre­di­nu, ka­že kroz smi­jeh, da se još uvi­jek osje­ća kao da je „pa­la s Mar­sa“.
- Pr­vo ja sam že­na, ko­ja je do­šla i gra­di brv­na­re. Ne­ka­ko je čud­no.Že­na me­đu svim tim mu­škar­ci­ma ko­ji ima­ju čvrst bal­kan­ski men­ta­li­tet, a ja im go­vo­rim ka­ko i šta da ra­de. Ma­lo je to čud­no za njih, ali na kra­ju sve is­pa­da ona­ko ka­ko ja ho­ću - ša­lji­vo pri­ča Ja­smi­na i is­ti­če da su lju­di div­ni u Ko­la­ši­nu, da je na­i­šla na jed­nu sr­dač­nu do­bro­do­šli­cu i to­pli­nu.
- Osje­ćam se kao da sam u dru­gom svi­je­tu, ali ono što sam ot­kri­la u Cr­noj Go­ri i Ko­la­ši­nu to do­sad ni­je­sam ot­kri­la ni­gdje u svi­je­tu. Ne zna­te ko­li­ko je vri­jed­no to što se za dva sa­ta mo­že sa pla­ni­ne do­ći na mo­re. Ja že­lim da mo­ja de­ca od ma­lih no­gu do­bi­ju ukus ove pri­ro­de ko­ju nu­di Cr­ne Go­ra i Ko­la­šin, ka­s­ni­je ka­da po­ra­stu oni će sa­mi da ot­kri­ju osta­lo i da se od­lu­če gdje će da idu i ži­ve- na­gla­ša­va Ja­smi­na .
Ona is­ti­če da je ne­dav­no bi­la na jed­noj kon­fe­ren­ci­ji u Ber­nu na ko­joj je go­vo­ri­la o Cr­noj Go­ri i svo­jim ak­tiv­no­sti­ma u Ko­la­ši­nu. Ka­ko ka­že, uče­sni­ci su ima­li pi­ta­nje za­što baš Cr­na Go­ra i to ne­ki ma­li gra­dić, na šta je ona od­go­vo­ri­la da ne mo­že da im ka­že već da mo­ra­ju sa­mi da do­đu i vi­de ono što je ona vi­de­la, osje­ti­la i do­ži­vje­la ka­ko bi je raz­u­mje­li.J.Šće­pa­no­vić


Bo­žić­ni ba­zar da po­sta­ne tra­di­ci­ja

Pre­ma Ja­smi­ni­nim ri­je­či­ma Bo­žić­ni pra­zni­ci su vri­je­me u Švaj­car­skoj ka­da se lju­di okre­ću jed­ni pre­ma dru­gi­ma. Ka­ko ka­že to je krat­ko vri­je­me, ali mo­že se mno­go uči­ni­ti za dru­ge, po­klo­ni­ti i uči­ni­ti ne­što od sr­ca, baš kao što je ona uči­ni­la za Ko­la­šin. Ona je lič­no od svo­jih sred­sta­va iz­gra­di­la 15 dr­ve­nih ku­ći­ca i uz do­zvo­lu lo­kal­ne upra­ve po­sta­vi­la ih je na grad­skom tr­gu. Ku­ći­ce je da­la na uslu­gu gra­đa­ni­ma, bez ika­kve na­dok­na­de, da od 22. de­cem­bra do 15. ja­nu­a­ra u nji­ma iz­la­žu svo­je pro­iz­vo­de ili ru­ko­tvo­ri­ne. Na­kon 15. ja­nu­a­ra, Ja­smi­na ima ide­ju šta bi mo­glo da se ra­di ka­ko bi grad i da­lje imao ani­ma­ci­ju...
- Jed­no­stav­no že­lim da po­klo­nim gra­du ukus i ose­ćaj pra­zni­ka. Na­dam se da će već idu­će go­di­ne ba­zar ani­mi­ra­ti vi­še lju­di, da će se uklju­či­ti i lju­di iz dru­gih kra­je­va Cr­ne Go­re a i ši­re i da po­sta­ne tra­di­ci­ja gra­da na Tari.
Raz­mi­šljam da mo­ja sle­de­ća bi­znis avan­tu­ra u Ko­la­ši­nu bu­de grad­nja ma­lih ko­li­bi­ca na pla­ni­ni, u sred pri­ro­de. Na­dam se da ću to re­li­zo­va­ti već na lje­to. Moj sve­u­kup­ni cilj je da iz­gra­dim sto ku­ći­ca ko­je će se ren­ti­ra­ti to­kom ci­je­le go­di­ne - ka­že ona i is­ti­če da ne že­li ni­šta u Ko­la­ši­nu da uzme u svo­je vla­sni­što, za se­be, jer će, ka­ko ka­že, ka­da do­đe vri­je­me odav­de oti­ći ka­ko je i do­šla i sve što je na­pra­vi­la osta­vi­ti Ko­la­ši­nu.